San

Usnih neobičan san I poželeh da ga podelim sa vama.
Sanjala sam dve vanzemaljke koje žive jedna blizu druge u telima žena sa zemlje. Jedna je plava, druga crna. One požele da dodirnu jedna drugu, ali svaka nosi poreklo svoje vanzemaljske rase I osobine, te nasleđe iste, te u prvom ljubavnom obračunu ispolje svoje osobine.
Naime, behu viđene od strane neke baba komšinice koja se vraćala sa pijace noseći neke I tobolac za strele u kojima behu potrepštine sa pijace.
-Ne obaziri se na njih, ukoliko žele da nas ugroze-iskolačila je plavuša svoje zemaljsko-nezemaljski ledenoplave oči-kad krenu na nas, a ti samo Akihmenotu ssssaaaaaaaa….
-Akh-ma akhma-akhma!
Ovo je bilo izbačeno u vrisku.
Iz nje je izašao pipak koji joj je rastvorio stomak I ukazao na jedan kazan koji se nalazio na mestu materice sa zelenom kipućom vodom. U toj kiselini su se koprcale neke žene.
-Ovo su moje bivše ljubavnice-rekla je plava vanzemaljka.
-A ovo je moje dete koje želim da zaštitim I koje sam sa njima načinila-tu negde plivao je I fetus.
Crna vanzemaljka beše mile naravi, te joj se ne dopadoše ubilačke sklonosti plavušine. Toga na njenoj planeti nije bilo.
Ona je upita za poreklo kosmosa:
-To svi znaju sem zemljana. A ja želim da vidim koliko je jaka tvoja kultura. Govori!
-Akma akhma akhma
Crna je pogleda u neverici.
-Akhma akhma-vrisnu plava jedno trideset puta.
"Zar te tvoja kultura ničemu nije naučila?"
Crna se začudi ograničenosti njenoga jezika. Sem toga plava nije znala ništa da joj kaže.
Ne pitajte me da li su ostale zajedno, jer sam se probudila, a zaboravljeno ću preskočiti.

Reci Astrid (knjiga Druga)-drugi odlomak

Kako mi priđe, reših da je ja, Astrid Bulić, pustim bliže, što bližem neka joj jezik krene ka mom uhu i neka se tu zaustavi. Ona će moći tada da oblizne onaj deo mog tela koji može čuti njeno tiho prikradanje.
Desilo se odmah sutradan. Sa dovratka učionice mogla se nazreti kako ide ljuljajući se u uskim bokovima koje beše prekriveno ciganskom haljinom i to onom istom koju je na kapiji prorekla zla ciganka. Karneri do poda koji se vuku i uska majica koja prekriva njene dečačke grudi i dečačke bokove, kao pretnja i znak idu, znak bele kuge zla. Njeno lice bilo je poput kreča, te me je obuzelo osećanje kao da sam zmiju izvukla iz grudi nakon ujeda i reših da i sama pomalo zmija, okrznuta otrovom, pobegnem nazad u učionicu, sklupčam se i vidim šta će biti.
Sela sam u klupu i izvadila Kamija iz džepa te stala da glasno vičem: Majka je umrla juče, majka je umrla juče! –što je izazvalo splet nove muzike, gnjavaže smeha uperenog ka mome monologu koji će upoznati tek iduće godine u lektiri za četvrti razred. Šapat, glas i loš predznak je upao u boje, a boje su prešle u mirise. Sve je bilo obojeno u belo, više nije bilo depresivnog sivila, samo belo. Shvatila sam da je počela Kuga na zemlji i krenuh da pišem, samo da pišem o prokletoj crnoj ciganki koja je donela Kugu na zemlju u obličju belog baršunastog lica..Ovakve i slične napade iluzionarstva imadoh čitavog života-rekla je Astrid Bulić. A sad se vraćamo Astrid, jer se jedno biće smešalo s njom na trenutak, potapšalo je po ramenu i okrznulo ciganske haljine Asje Prpić dok je napuštalo prošlost, a to bejah ja, narator ove priče. Ipak, Astrid Bulić ima bolje sećanje te vas ona može detaljnije uputiti u dalja zbivanja.
Asja je raširila ruke ugledavši Astrid i tašna Gucci se razlila po njenim malim sisama, prekrivajući te fatalne nedostatke za ženu. Astrid je buljila u cigansku haljinu. Ona je šištala kao guja po zemlji, a karneri su plesali, kako se ona pokretala. Bila je divna. Astrid je želela da dodirne haljinu. Tu haljinu u kojoj je Pandora našla svoje utočište, ona je želela da njome obriše svoje lice, tom haljinom bi obrisala Isusovo lice.
-Sviđa ti se? To je sad in-rekla je ljupko Asja-mogu da ti je pozajmim da je nosiš ako želiš. Samo moram da napišem na dlanu, da ne zaboravim. Vidiš, markiraću svoje ruke za tebe i gledaću ih sledeće noći, misleći, ovo je moj podsetnik-ona joj pruži dlan, a Astrid je zgrabi i za dlan i za karner. Osetila je da joj krv tiče kroz sitne vene i najednom ugleda ljubičasti presek. Isekla se barem jednom. Istovremeno pomisli na zaseke ispod svog rukava od košulje. Ruka joj je drhtala u njenoj, tresla se, odajući joj svoju slabost, dok su je njene oči mirno proučavale, shvatajući i podsvesno se boreći da oćuti stanje mira. Nije tu bilo grubosti, samo razumevanja, no i prećutnog: ne mogu ti dati to što želiš od mene. ja pripadam drugim ljudima.
No, nagoni pobeđuju volju sedamnaestogodišnjakinja. Asja je stajala, smešeći se i osmehom tim senčeći svoje lice koje kao da je bilo sakriveno iza pulta. Samo jedan deo upio je sunce što se rastočilo u vazduhu, prvim jutarnjim zrakom. Astrid je i dalje držala svoje ruke u njenima, premda je Asja nije primoravala na dodir, nije je ni odbijala, no uspela je da joj zadrži ruke nešto duže, jer ju je fiksirala nemim pogledom razumevanja koji kao da je govorio: Pobogu, Astrid, pa zar je dotle otišlo? I otud taj smeh, ne, to je podsmeh!-sklonila se Astrid, sad ima svoje ruke pod kontrolom. Tresu se iza leđa, skupljene u pesnicu,prsti su izloženi povredama tuđih pogleda i otimaju se kontroli. –Divna ti je haljina-rekla je blesavo. Salva smeha-rečenica koja izaziva smeh je uvek potvrda nečijeg samozadovoljnog zaključka koji obično počinje surogat frazama. Opštosti se gomilaju i koče strujanje srca. To su hronike srca. Nemir komora. Prožima je začuđujuća misao da bi se mogla igrati sa njom ljubavnica iz Verone i da bi je mogla na rukama izneti, ka oblacima koji jedini shvataju.

Sneni sjaj u njenim očima pulsira kao odblesak vode. No, tek tako ne stoji, već nemirno, kroz vodu se napinje, silazi u mračne dubine razočarenja koje smekša njen pogled koji je na trenutak bio blag, zakovan u dušu, ispijajući je, voleći je.

Bernardovi sati

II deo

8.05 jednoga dana
Uputio sam se ka antikvarnici, zadovoljno zveckajući ključevima. Moj dlan je znojav i miriše na staklo. Osećam da mi je ruka utrnula, kao da je napunjena usitnjenim staklom. Krv mi je prolaz za desetinke takvih sitnih parčića od stakla. Kako sam neosetljiv, ja- Ledeni čovek iz dečje bajke. Gotovo sam zaboravio na kućepaziteljevu šalu. Zašto ga kriviti? Mali starci na klupama, sklupčani, čekaju da ih prozove zaborav. Ja ne pripadam starcima, moja kapsula svemira pliva u ogromnom komadu sleđene vode, a voda u kotlini od lepljive mase. Želatin. Čokoladni preliv. Dečje radosti. Moj dugačak naklon bilbordima. Kućepazitelj ima brkove od želatina, a jareću bradu isturenu, u obliku lule. Kućepazitelj je nakaza, cirkuska nakaza. Vrat mu je spojen s nosem, sve kosti su smekšale, a krv mu je omekšala i u njoj nema više ribica za plivanje. On je mrtav, star, zapravo jedan od onih tajanstvenih likova koji večno žive u stanju raspadanja. Prava nakaza. On misli da je zgrada. Ha ha! Ali, za razliku od odraslih, ja još nisam sasvim podetinjio. Moje dečje sprave proživele su svo zlo, najpre skrcane, pa sastavljane godinama, skupile se u jednu smrtonosnu olovnu mašinu koja umesto metaka ima smokve, prave zrele smokve za zapušivanje usta. I Vilijama Tela koji će gađati smokvu sa vrha malog tobogana, a smokva ce biti na vrhu zgrade. Vaš zabavljač Berni, veseli Berni, baca dinare u vašu krvoločnu gomilu, izvolite, parite se. Ja pružam mržnju, ali i radost rušilaštva. Oh, nemojte mi samo govoriti da niste srećni kad učinite koju gadost. Ja ću vam pokazati put kao što ovi ključevi meni pokazuju put. Vatrice divne sjajne, u svakoj ruci po jedna bomba- BUM- i vi nestajete u obliku šestokrile zvezde. Ja ću vas čekati, crvenih obraza, zajapuren i umoran od igre, ja ću vas, na kraju, poput Supermena, izneti iz zapaljene zgrade. Moj život će odsad biti jedna zgrada, a u zgradi niz mutnih prostorija sa prekidačima i eksplozivima kojima samo ja imam pristup. Da, da. Vatra, taj crveni demon, mogla bi da bukne na nekom od spratova i usisa sve. Ja bih se smejao iz mraka, u dimu cigarete koji bi me obavio. Oh, zlo u sebi kroz cipele istresao sam na sneg. Od svega ovoga ništa ozbiljno nisam ni pomislio, samo sam vas, eto, mrzeo i malo vas se bojao. Ali, sad neka bude drugačije. Vi ste uvek zavijali u horu, sa vratovima iskrivljenih pršljenova koji vrište u kanonadama i zbijaju šale, a samo jedan loš momak spram vas. Moj jedini greh je što sam vas mrzeo. Ja sam oduvek sve mrzeo i ništa nisam sakrio od Vas. Moja mržnja je imala sladak ukus morala. Zašto ste za mene BUM BUM zgrada, herr pazitelj? Sad znam da me niko ne može zaustaviti i da sam bolji od ostalih. Ja sam onaj koji je ljude makar posmatrao i u njima video čudovišnost. Zašto sam baš to video, a ne nešto drugo? Mržnja je dar, dar groteske koja vas ostavi svog ogrezlog u smaragdnocrvenilo unutrašnje zajapurenosti, nedovršenosti. Nedorečenost. Vidim groteskne parade parkiranih motocikala i automobila u koje, sa zavišću, zevaju pešaci, užas saobraćanja pred antikvarnicom. Pokušavam da opipam vrelinu motora, sav sijam u svom kaputu, opasan sam po život drugih, poput prosute žive, jer je u mojim džepovima toplomer za moral. To je zapravo PIŠTOLJ, što mi daruje pseći izraz na vašim, inače ciničnim licima, vi, mali ljudi što se, čim osetite ljubav, naprskate jeftinim parfemom. Čija su ovo vozila? Pripadaju gomili, skupljaju se u gomilama, dok dim iz njihovih auspuha zagađuje dečje bilborde. Slepljen sam uz motor jednog od njih, a antikvarnica mi deluje zlokobno. Ona zaudara na ljudsko prisustvo, kad vam kaže Berni, životinja, opasna njuška. Imam nozdrve koje govore, kad udahnem, to je sasvim dokazivo. Čekaju da izdahnem, zadržavam vazduh. Neko je unutra i ja sporo petljam oko ključa, napadam žice stranog entiteta koji je Ja, Sila, Ja Bog, ja Zakupac. Vidim mu gojazno lice kroz ključaonicu. Virim. Pa to je on! Veliki bas, nasilnik, sonoran i odlučan, ta sveta nutrina, sa ćelom koja pupči retke dlačice uvis i strši do meseca i nazad, stoji iza tezge sa dlanovima zakucanim za čamovinu, poput Isusa. Kyrie Eleison. Njuška stare mape sveta. Geocentričan još uvek, mora plivaju oko njegovih ručica. Sunce se okreće samo zbog njega. Prečnik Plutona je egzistentan njegovom buđelaru. Formiran i distanciran, miriše monokle, bubnji i grmi. Kraljevstvo uzima onaj ko ga prisvoji.
- Dobro jutro, Berni- rekao je familijarno dok su mu oči zaiskrile od mržnje. Spržene od mržnje, rekao bih. Bile su crne, tihe i mrzele su jako.
- Sedi, Berni.
O ne, Berni nije pas, već kratkodlaki mačak. Pažljivo i sa osmehom položio sam kutiju sa figuricama na sto od čamovine, otvorio je, vadio vojnike, jednog po jednog.
- Kako beše priča o olovnom vojniku? Srce mu je izgorelo u vatri, jer nije bio voljen.
- Režijski troškovi.
- Molim?
- Niste platili zakup, već treći mesec.
Imao sam osećaj da u mojoj peti pulsira nekakav zaglavljeni čir. Pukim grčenjem mišića, posejani mali čir, postao je glomazan otok, okružen morem krvi. Moje reči, ako bi bile izgovorene, moje prave reči…Oh! Moja dva oka prepuna zenica, samo ako bi ga pogledala, moj pravi pogled… Oh! Moji zubi, kao u divlje životinje, ka gospodinu u plavom odelu sa licem pročešljanim od buva, samo kad bi ga ugrizli… Oh! Iz perspektive njegovog nosa, njegove brade oblika lule, ne može da se vidi ništa. Možda, onako za svoju dušu, vidi tuđu zemlju, tuđe seme, tuđ novac koji najpre oprezno stavlja u pantalone, potom, gura masivne crvene novčanike prepune novčanica, halapljivo, sve brže i brže. Kroz osmeh viri jedan isturen zub. Ispod tog isturenog zuba Zakupca mnogo je korenja, hladnog korenja, rupa i gnoja u kojima on drži odvratnost svog malog postojanja. Njegove oči su sitne i svinjske, kao da su ušivene u volane sala na licu, taj Snoubol seoske radinosti, filistar koji umesto krvi ima mastilo u otvorenoj veni na vratu koju bih zasekao noktom kao što je moj tata posekao zlog starca.
- Možemo se dogovoriti.
- Ne. Ja se neću pomeriti odavde dok vi ne odete.
- Platiću. Evo, sad ću da platim. Odmah i duplo.
- Ne! Tri čira su mi izašla na usni od nervoze, ne mogu sinu ni patike da kupim. Sin je student. Pijem benzodiazepame celu nedelju. Ja sam mislio da Vi znate kako stoje stvari...
- Pobogu, čoveče, ako ti je bilo hitno bilo za novac, što me nisi nazvao!
- Nisi bio dostupan!
- Možda samo na trenutak, možda sam spavao, možda...
- To mene ne interesuje. Nisi medved pa da prespavaš celu zimu.
- Aman, zašto me nisi upozorio da ćeš da PRAVIŠ PROBLEME, da se pripremim, gde ću sad sa svim ovim antikvitetima?
- To mene ne zanima. Trebalo je ranije na to da misliš. Ako si dugovao, trebalo je da očekuješ moj dolazak. A nisi ni oženjen.
- Ma kakve veze to ima!
- Neću ja svoje nerve da kidam zbog ološa kao sto si ti!
- Ja ološ?
- Ološ, nego šta. Možda...
- Šta?
- Vidiš, čak si i drzak. Napolje!
- Molim?
- Napolje bre. Temperatura me lomi cele nedelje zbog tebe!
- Zato što si lud, ja tu nisam kriv.
- Reci da te je neki divljak izbacio, radi šta hoceš, samo mi se sklanjaj sa očiju. Imaš sat vremena da pokupiš svoje stvari. Ja ću sesti ovde, e tako...
On namerava da me gleda dok skupljam stvari. Ne može se tu ništa učiniti, pa makar mu istresao škrinju punu zlata. Filistar voli datume i precizna, unapred najavljena, iznenađenja. Opazio sam da me iskosa gleda s podozrenjem. Njegove oči pune su mraka, ali sjaje se od radoznalosti. Ja sam za njega čudovište u cirkuskom kavezu prepunom šarolikih boja kroz koji bi on bacao sitne parčiće hleba. Očajan, okrenuo sam se ka mojim olovnim vojnicima pobodenim o šahovsku tablu, kao da želim da ih upitam za savet, da zatražim pomoć. Možda sam ja nešto i naglas izgovorio, no biće da je on uočio taj pokret i pokvareno se nasmejao. Prišao je tabli sasvim lagano i jednim paklenim pokretom stao čupati vojnike sa stalka.
- Aha! Aha! Aha!- čupao je vojnike, i hraneći se, prelivao svoje oči preko mog lica, uživajući u svakoj sumornoj crti koju je, kao zver, usisao. Umiljavao mi se i ušivao mi dušu. Navalio je da usisa moje lice. Vatreno zadovoljstvo pulsiralo mu je na čelu, a ruke, dve četvorougaone lopate sa isturenim parčićima mesa i rožnatim delovima su uništavale sve moje, grabile, stenjale od zadovoljstva. Zadihan, zabacio je glavu, prevrnuo beonjačama i spustio šake na tablu, umiren nakon što je sve uništio. Potom se ispravio, povrativši staro dostojanstvo filistra. Vrlo lagano je izvadio maramicu iz prednjeg džepa odela u kome je gužvao fiskalne račune a potom obrisao znoj sa čela. Dok je tako tapkao, tu izgrađenu arhitektoniku gluposti koju sakriva samo jedan sloj epitela ispod kostiju, krvi i mesa, ja sam zarotirao svoje lice ka njemu, izbacio grudi, vrat i malo se odmakao. Nisam se sakrio već sam potpuno otkrio ko sam i šta sam. Sad me je video i nema mi više spasa.
- Svinjo, svinjo!- urliknuo sam.
Ništa se, osim tog urlika, nije moglo ni čuti u mojoj antikvarnici prepunoj bola. Zgrabio sam ga za svinjsku gušu i cedio ga. Cedio i mrmljao:
- Prokleta svinjo filistarska, majku ti jebem!
Dok sam ga davio, on je padao, padao na pod jako dugo, kovitlajući usirenim beonjačama. Smeškao se nekako jezivo, kao dete koje je izdaleka čulo komešanje Prljavog Džoša što s batinom u ruci čeka Akileusa da ga rasparča.
- Ovako ću da radim, odsad ću sve ovako da radim.
Sedeo sam pored njega, plakao i davio ga, i sve što sam u tom trenutku osećao bila je usamljenost koja je bazdila na neprovetrenu antikvarnicu. Smrad se širio miljama i miljama odatle, od mene i udavljenog, sa aljkavim pogledom samrtnika.

Reci Astrid (knjiga Druga)

No utom, Krpana Alilović ulete svojim glomaznim telom u učionicu, napuni je svojim znojavim dahom i dok je sedala na postavljenu stolicu, ona pažljivo ispregleda ne bi li tu bile postavljene igle ili kakve zihernadle, isklimata je dobro, zabrunda kako čvršću stolicu nije vidjela u životu i kako je to dobro, djeco, a potom sedajući veže sandokan maramu oko glave, otvori svoje beleške i stade iz njih čitati:-Draga djeco, danas radimo Šekspirovu tragediju zvanu Otelo. Ima li ko da je čitao ovu divnu tragediju? Sandrice, ti si sigurno čitala. Ustani, Sandrice, lutko moja.
-Ne znam. Nisam čitala-Sandra Lubin duva u lak za nokte i žvaće gumenu bombonu. –Sandrice, koje ti je boje tepih? –Tepih?-Jeste. –Pa, crven u predvorju, potom na spratu zelen..-Sandrice, gdje ti knjige stoje, tu kakav ti je tepih?-upita Krpana ljubazno i strpljivo-Imaš tepih?-Imam, profesorice. Mislim da je etison. Plav. –Sandrice, pa to je divno. Komplet Šekspirov, ovaj najnoviji je upravo plav. Taman bi ti se posložile boje. Plavo i plavo. Zar to nije harmonično? –jeste profesorice.
-Je l da da ćeš kupiti plav Šekspirov komplet, Sandrice?
-Hoću
Krpana zadovoljno promrmlja kako je to neosporno dobra i velika kupovina. –Zinaidice, sine moj-njena glavobolja pronađe svoju miljenicu. –Ti si čitala Otela sigurno, makar u pauzi između posla. –Nisam, ali sam gledala film. Igra onaj visoki. Orson Vels. –I o čemu se tu radi? –daj Krpana nemoj zezat. Pa onaj Iago kao rođak da ti je. Ispričaj ti nama o čemu se tu radi. A sad me izvini, lakiram nokte-dunu i ona u lak i odšeta negde, istovremeno ljušteći boju sa noktiju, ona oseća da spira krv sa povrede od juče. Mušterija ju je zgrabila za prst i stala ga lomiti. Vrištala je iz daljine. Niko je nije mogao čuti, ali na kraju ga je dobro šutnula u jaja i zbrisala iz auta. Tako bi odan prvi lik, zli Jago i lenje učenice zapisaše marljivo u sveske ime koje će zaboraviti čim to bude bilo neophodno. Pritisak u učionici za Asju je bio previše čvrst. Astrid je tu, Magbet je tu, ako ona progovori, bluza će se sastaviti an krajevima i zaličiti na nešto. Nije da joj ona to ne želi. ali, nešto u njoj se protivilo Astridinom usponu. Neka vrsta mira obuzimala bi je kad god bi Astrid grešila. Preko njenog jezika bile su poređane te silne slatke mudrosti. Juče je taj jezik bio u njoj. –Bože, koliko je mrzim!-rekla je glasno. I to je bilo seme koje je puklo i prslo Krpani ispred očiju-Evo nam ga Jago. Lepoto moja, kako si ga lijepo odglumila. Biće da ti je poznata ta psihologija, lutko moja, Asjice.
Asja zaćuta i pogleda Krpanu sa mržnjom. To je bio crni led koji je sejao žetvu i mržnju. –No no! Crne okice, nikako. Boja zavisti je zelena. Kao Astridine okice-Krpana zaključi metalnim glasom i izbulji se u astrid kao da će je progutati. Razred prasne u smeh, negde iz najdubljeg mesta tišine. Razred je bio zelen. Jagov dah prostrujao je tim dečjim telima isparenjima iz smrdljivog daha Krpane Alilović. –I Dezdemoninu bluzicu nosi. Makar je moda iz tog vremena, djeco! No, čini mi se da grešim. To su arabeske neke na našoj Astridici. Ako se ne varam, njen otac je blizak Otelov rođak? Salve smeha pržile su joj stopala i šapat Jagov klizio je telom dok se opirala da ne skoči, dok se nekakva kutija puna bodlji nije začinjala u njoj na mesti srca, bola je i spuštala se do creva. Ako vrisne, da li će to biti iznenađenje? –A mati joj..-slušala je kroz maglu, učaurena u metalni vazduh, osećala je da se gubi, shvatajući da više ne čuje taj splet koralnih nasmejanih šansona punih gneva, koji prostruji kroz još jezivije pauze prekida filma što joj se dešava. Na tren se izgubi u tišini,. Mlada mlada mlada devojko, izlazi iz te seni, izlazi iz zločina jer te guta, čisti ti srce toksinima, brazda ti ožiljke na rukama. Crveni su kao uglačane male staze na kojima klizi tetanus. Idi, dođi, vrati se. Nazad, evo sve zove da se vratiš. smeh se smiruje, podrhtava, ni reč nisi čula o svojoj mati, istupila si oštricu uvrede. –..tko moja, što imaš reć na to?-javio se glas, sad ga je čula, sasvim jasno i ustala je, stavivši palac u jednu od raskidanih rupica na bluzi što nekada beše ukras, a sad grdoba u starini nenošenja i leđanja u mraku Mihrinog ormana sa šišmišima i pacovima, i palcem se zakači o nju, i razdra je lagano, uz šapat koji je pratio cepanje, u ustima ukus proždranog mesa od strane ajkule. More je plavo, talasa se, nebo je crveno, vazduh zelen, a njen glas neobično i dramski jasan kad izgovori: I hate the Moor * (Jagova replika)
..
I Asju obuze ludilo, ne bilo kakvo ludilo, već poluludilo, ona oseća da mora zgrabiti prah svoje zemlje obema rukama i začepiti nosnice, da više ne vidi, ne čuje. Torbica u njenim rukama je u njenim rukama i njene ruke kopčaju torbicu, torbicu kopčaju njene ruke, potom je grle, stežu, zašniravaju, dok se iz nje širi toplo obećanje blaženstva koje joj sledi. Ona beži vrtoglavo kroz hodnike, trči kroz tu preteranu belinu od koje je bole oči, ulazi u komoru wc-a, u polumrak koji joj godi, u čas kad se zvono za kraj Krpanine nastave oglasi, ona je već gladila ogledalo svojim vrelim dahom, inhalirajući se belim prahom, na trenutak sama, u korespondenciji sa ogledalom, ona vide zelenoga Jaga, o kakva je to scena, u kojoj samoj sebi šapuće: Ostavi je. Ostavi i napusti.

slike sa promocije 2002

Ti!

Ti, ti, ti
sve ovo je zbog tebe..
Boli me kao kad su me kiretom strugali
istrugali feniksa iz dubina
krv kroz kapi mastila
natočila negus do vrha
negus je piće bogova
s mirisom voska
alhemija...
Slast zidova je opipljiva
med curi niz pukotine
zavučem ruku i napipam tuđe uho
što se očeše o moju intimu
oh bože nabiću glavu u rernu kao Silvija Plat
pametna žena učinila na vreme i ja sad imam 30
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
Ja to znam, ne moraju da mi simboli jave
ne mora noć da mi kaže
zid govori
43
za sebe, za kiretu, za nož
zidovi to ne znaju
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
a ti imaš minijaturne mostove za skakanje
u jutro gde ranjena ptica spokojno leti
po zaleđenom vazduhu
glasovi vijugaju kroz mostove
zaronili su u blato traže te
samoubica posmatra sa ograde
dok po vodi traže te
martovske ide su došle i prošle..
ti ti ti
ta ta ta
opojna muzika
laganoga dodira
rima ujednačena
puca od ritma kostiju
zavrni tu prokletu slavinu!

Kandže

Otrgni svoj um iz kandži vukova što te snatre i motre
I zakuj ga tišinom dostojanstva
Otrgni ga bujicom tela
Potom obriši znoj sa čela dok se zveri ne odmame
I neka to bude tvoje poslednje obraćanje
I uporište pred lakrdijaškim glasovima što počinju
Najpre huktajući da ti od ušiju prave ždrelo
Za njihovo prijazno nagonsko povraćanje
Po tebi
Dok veličaju svoju gadnu buku i kipte od slavlja
Raduju se krda svinja tvome padu
Al’ utišaj tu žalosnu buku stidnoga im vrenja
Smiri bez smeha pomahnitale koji bi
Na glavu da ti sednu
I na njoj da reže dok zadnji leš tmina primaju bez stida
Nek te oblije crvenilo potpune jeseni koja beše ti plačna i
obožavana
U sumrak pred tajnama seni
Dok to ne prođe
Samo malo udahni vazduha svežeg
I ušima iščupaj Tajnu njihovu.
Neka zavrište nemoćni i prazni
Konačno.
I dok te ščepaju
Otrgni se zubima noktima
Zapeni, guraj ih
Laktovima svim stvarima pređašnjim i budućim
Za tvoje vreme koje nadolazi i nadilazi ih
Tvoje će delo da te veliča
kao kap netom zapaljene luči što prži repove zmija
Kad su ti usta najsuvlja
I žeđ te mori i od gladi skapava duša tvoja
To oni
To oni zamišljeni nad tvojom glavom
Iščekuju poslednji vetar kojim će ti probiti krik iz grla
I večeraće spokojni i sobom zadivljeni
Nad tvojom lešinom
Ne daj im da to učine
Raščereči im bikovske glave neka polete
I neka se stope zajedno sa izdajničkim vazduhom
Jednom te pokolebaše dok bejaše ti bez nade
I bez zvezda u srcu dok si samo patio izgovaravši im reč
Usta si im gledao dok si vrištao i srljao u mamurluku
I riljali su ti po grlu dok su pojali svoje nevešte ruke
Krvlju tvojom
Nek ne čine to opet
Utišaj tu gramzivu rulju svinja
Koja sebe čoporom naziva
I planinskim vucima
A za tvoju sutrašnju slavu nakon prećutkivanja svih podlosti
Brinuće onaj koji nikad ne umire
I u tvome delu sedi kao čedna nevesta
Ti zauvek sutra živ ćeš biti
Poješće magla bikove
Razneće breme vremena
Ta lopovska sidra i krvave jame
10
Te rastuće ruke koje ti ščepaju rukav i vuku te
Koje ti brste leđa na kojima ležiš u muku savijen
Vreme će im sudbinu ukleti tvojim stihovima novim
Zapisaće im na temenu
Uperiće im prst pravo u oko
Da nisu smeli na zmaja nasrtati
Te orlušine bez stida i tako pouzdane
Spaliće ih vatra živa tvog gordoga duha
U samoći molitve dok se uspinješ ka svome saznanju
Sam bog će te spasti od zlotvora tuđih hudih srca
Ni kap suze ne ispusti da potekne
Ni glasa ne ispusti
Raduj se jer si pesnik
I od bogova nadahnut stvor za večna vremena
Živećeš i kad ne bude bilo urlika
I kad noć bude najmračnija
Živećeš
I disaćeš spokojno i volećeš